Erazmo
sri - 07.05.2008
TŽEF 21 - POSLEDNJE BLEDILO
Stigoh u Beograd, parkirah kamionet i uđoh u zgradu.
Čim stupih u stan, videh da nešto nije u redu. Stvari oko mene bile su čudne, nekako bleđe. Pozvah Žozea, ali ovaj se ne odazva.
„Mora da je izašao...“
I onda shvatih – svet je ponovo počeo da bledi. A ako ovaj svet bledi - onda bi to moglo da znači da se vraćam u pravi svet.
NATO projektil uništio je Sodermajerovu spravu i implozija stvarnosti počela je da slabi.
Sedoh za kompjuter. Windows 95 je bio nestao i tu je ponovo bio XP, doduše pomalo bledunjav, baš kao da nije podešeno izotravanje slike. Prikačih se na blog i videh da su svi blogovi ponovo vidljivi. Jedino je Šargarepica još bila bleda i odnekud je dopirao glas Elmera lovca, ali beše očigledno da je i njeno stanje znatno bolje.
U tom trenutku u sobu uđe Livingston. Lepi, veliki engleski seter, umesto šteneta.
- Vraćam se! Jasno je da se vraćam! – uzviknuh. – A Klo? Šta će biti s Klo? Ona nije stanovala u mojoj zgradi u onom drugom, odnosno parvom životu! Šta ako ona ostane u matrixu? Hoće li mi ostati bar nešto njeno?
Počeh da tražim njenu fotografiju po džepovima, ali beše očigledno da je nestala. Onda prekopah čitavu kuću, ali bez uspeha.
- Do đavola! Izgleda da sam je izgubio!
Onda se setih ulja na platnu i kao lud se sjurih niz stepenice i banuh u Kloin stan. Na trenutak me zbuni bledilo koje je pritiskalo sa svih strana. Svi predmeti u stanu izgledali su kao fotografija sa blur efektom. Samo što nisu nestali!
Utrčah u sobu i dograbih Kloin izbledeli autoprtret, čvrsto ga stisnuh u naručje i izjurih u hodnik. Jak blesak me zaslepi i potom – sve se zacrni.
*
Od tad je prošlo mnogo godina. Miloševića odavno nema, a sudbina Sodermajera i „Velikog Bloga“, Pjera Ogistena, nije mi poznata. Da budem iskren, nisam ni proveravao šta se snjima desilo. Nije me ni bilo briga...
Žoze je postao japi, stekao solidan imetak, a ja – ja sam imao par devojaka srcu dragih, pa onda jednu najdražu. Oženio sam se, dobio decu, a Livingstonovi potomci srećno žive s nama u jednoj mirnoj kući na Čuburi, za mene najlepšem kvartu Beograda.
Blogeri su svi, bogu hvala, dobro. Pišu i žive svoje mirne blogerske živote...
Klo nikada više nisam video. Od nje mi je ostao samo portret pred onom kućicom, našom kućicom na livadici, prekrivenoj cvećem i šumskim jagodama.
Ko je bila Klo, u čemu je bila njena tajna, sve to - dugo, godinama, nisam saznao. Sve do jednog jutra...
Pio sam prvu kafu i slušao Itlijansku simfoniju Feliksa Mendelsona; misli su mi lutale, a pogled bežao iz fokusa. Zagledah se u Kloin autopotret. I onda, u dnu ispod njenog potpisa, počeh da primećujem nešto... Šumske jagode, odnosno, apstraktni potezi četkice, počeše da poprimaju nekakvu formu i u jednom trenutku ja shvatih da su to slova. Razmazana, nepravilna, gotovo bez forme, ali slova. Njen rukopis.
Pisalo je: Devojka tvojih snova.
KRAJ
© ERAZMO 2007.
| Eva Braun - Jagodn... |
ERAZMO FLOYD...................GEORGE CLOONEY
ŽOZE.........................................KEVIN BACON
KLO.................................SCARLETT JOHANSSON
MILICA.....................................COURTNEY COX
ANA...........................................ELIZABETH SHOE
CIGANKA...............................WHOOPI GOLDBERG
MAESTRO PJER..................CHRISTOPHER LLOYD
POLICAJAC I.......................ANTHONY LAPAGLIA
POLICAJAC II...........................NIKOLA ĐURIČKO
AKVAM...........................EDWARD NORTON
HAMLET...................................TOBEY MAGUIRE
RASTKO..............PHILIP SEYMOUR-HOFFMAN
PJER OGISTEN........................GABRIEL BYRNE
EVGENIJ SODERMAJER...........RADE ŠERBEDŽIJA
AND
BOB HOSKINS
as
SLOBODAN MILOŠEVIĆ
objavio , 7. svibanj 2008 14:11:19
| link
| (8)
komentari
uto - 06.05.2008
TŽEF 20 - TOMAHAWK
Slika: Srušeni Avalski toranj. Strelica pokazuje ostatke Sodermajerovog predajnika.
Zavrte mi se u glavi. Sve se desilo tako brzo da još uvek nisam bio svestan prizora pred sobom.
- To si ti, Klo? – izustih.
- Jok, ti si – reče Klo opušteno.
Njen vedri i relaksirani ton konačno me prenu.
- Dođi ovamo da te izmlatim – rekoh.
- Uuu, al je neko opasan – glupirala se Klo.
- Ma daću ja tebi. Tebi je to tek tako... A što sam ja zbog tebe mogao da...
Klo zastade na metar od mene i podboči se. Posmatrala me je ispitivački.
- Šta si ti to mogao?
Zaustih da joj kažem da sam mogao da poginem zbog nje, ali se setih da sam već u neku ruku mrtav, pa zaćutah.
- Ma ništa.
I onda joj potanko ispričah sve što se dešavalo od kad se izgubila. Završih priču sa epizodom o podzemnom svetu i projektu implozije stvarnosti, koju sprovodi naučnik Evgenij Maksimović Sodermajer, pod direktnim pokroviteljstvom i nadzorom balkanskog kasapina, Slobodana Miloševića.
- A sad da čujem gde si ti bila – rekoh.
Klo pređe preko mog pitanja i promeni temu.
- A znaš li ti odakle oni sprovode imploziju stvarnosti?
Malo se zbunih.
- Pa iz kalemegdanskih laguma.
- Tamo im je samo kontrolni centar. Sad ću da ti pokažem njihov glavni predajnik kojim buše crnu rupu u virtuelnom prostoru kroz koju usisavaju stvarnost u Zlobin matrix. Dođi ovamo.
Klo me uhvati za ruku i povede preko čistine, sve do ruba šume. S tog mesta smo mogli sasvim jasno da vidimo vrh tornja.
- Pogledaj – reče Klo. - Je l vidiš onu neobičnu skalameriju pri vrhu? E, to ti je to.
- Ono sokoćalo? Ja bih pomislio da je neko popeo veš-mašinu na toranj.
Klo se nasmeja.
- Mnogi si ti meni vickast.
Potom mi se zagleda pravo u oči pogledom od kog mi se zavrte u glavi.
- Jesam li ti nedostajala?
- Jesi, čupava, baš jesi.
I taman htedoh da je pitam odakle zna sve to oko projekta i odašiljača na avalskom tornju, kad ona reče:
- I ti si meni nedostajao... malo. Hajde da se ljubimo!
I pre nego što sam bilo šta stigao da kažem, ona me zagrli i poče da me ljubi. Osetih da mi jeza prolazi kroz kičmu i da me nekakva nevidljiva ruka guši. Iz grudi mi se ote uzdah i ja počeh divlje da je ljubim po vratu, licu, svuda gde sam stigao. Otkotrljasmo se u travu koja je bila vlažna i neprijatna, ali to je bila samo informacija, ne osećaj. Ni sam ne znam kako - za nekoliko trenutaka, bili smo goli i, samo na trenutak, kroz glavu mi prođe neuspeh s Milicom koji se desio nedaleko od tog mesta - onda kad sam imao najjadniju erekciju u svom životu. Bacih pogled na sopstveni ud i zaprepastih se. Bio je veći nego ikada. Ono što ljudi postižu opeativnim putem, meni se desilo spontano...
Spojismo se, i u tom trenutku ona ispusti nekakav gotovo divlji krik. Za njom zaurlah i ja, a za nama čitava šuma. Zakreketaše žabe, zahukaše sove, sa svih strana su dopirali zvukovi... Posle toga, sve je bilo magnovenje, a onda – vrhunac, ekstaza, sto puta jača od svega što sam ikada doživeo.
I baš u tom trenutku, kroz šumu prohuja tomahavk, udari u toranj i precepi ga na pola. Toranj se uz zaglušujuću buku obruši niz planinu, a PVO zapuca odnekud iz mraka, u prazno. Klo me dograbi za ruku.
- Brzo, idemo!
Pojurismo preko livade i onako goli utrčasmo u njen kamionet. Klo startova mašinu i sjuri se niz Avalu. Neko vreme je vozila magistralnim putem, a onda skrete na nekakav country side put. Bio je to makadam po kome se kamionet strašno tresao.
Klo je ćutke vozila. Smenjivala su se sela, livadice, pa onda opet planinski predeli. Kraj puta su cvetali makovi, a trava se zelenela, kako mi se učini, više nego što je normalno... Na radiju se začu stara dobra pesma Van Morissona „The bright side of the road“, i za čas - sve je bilo kako nekakav idilični TV-spot.
Konačno, stigosmo do je jedne usamljene kućice na jednoj čarobnoj livadi i ja prepoznah kuću sa fotografije i Kloinog ulja na platnu. Klo me bez reči uvede u kuću i pokaza mi da legnem na slamaricu prekrivenu pirotskim ćilimom.
Vodili smo ljubav danima. Ustajali bismo samo da se napijemo hladne izvorske vode i da bi Klo ispekla nekoliko krompira u pepelu.
Konačno, jednog jutra, Klo reče:
- Uzmi sad kamionet i vrati se u Beograd. Kucnuo je čas.
Srce mi zalupa kao ludo.
- A ti ćeš opet da nestaš, je li tako?
- Poslušaj me. Sve će biti u redu. Neću ja tebe ostaviti, Floyde. Uvek ću biti tvoja, itd, znaš već one patetične fraze.
- Čupava, ti me zajebavaš... Hajdemo zajedno.
- Ja ne mogu sad da krenem. Ali ti moraš odmah da ideš. Veruj mi. Hajde, polazi.
- Ja sam ispunio misiju, je l tako? Vodio sam ljubav na Avali s devojkom svoga srca i sad me otkačinjete, je li tako Klo?
Klo me nežno pogleda pravo u oči.
- Ja nisam devojka tvog srca. Ja sam... nešto mnogo luđe, Floyde.
- Ko je onda devojka mog srca?
Klo sleže ramenima.
- Bilo ih je... par. I biće ih još dve-tri... Hajde, sada, briši!
- Ko si ti, Klo?
- Trebalo bi da ti to najbolje da znaš. Hajde, gubi se!
I pošto uvideh da ne vredi da se ubeđujemo, ja je poslušah. Uzeh kamionet i vratih se istim onim putem - kraj neobično zelene trave, rasvetalih bulki, uz muziku starog Van Morissona.
Nastaviće se...
objavio , 6. svibanj 2008 12:17:55
| link
| (3)
komentari
pon - 05.05.2008
TŽEF 19 - OPASAN SEX
Slika: TV toranj na planini Avali pored Beograda, izgrađen 1965; srušen u bombardovanju 1999. godine.
Naredni dani protekoše mirno. Život nam je prolazio sporo. Sati su se lenjo i besmisleno pretapali u dane, dani u nedelje, a nedelje u mesece.
Nekako prećutno, izbegavali smo da pominjemo avanturu u podzemlju.
Izlazio sam sa Anom, vodili smo ljubav na neobičnim mestima i to je bilo zabavno. Sve drugo vezano za nju – nepodnošljivo dosadno i glupo. Ipak, bila je dobar drug, pa sam joj gledao kroz prste.
Otpoče i bombardovanje i to uli dodatnu dozu adrenalina u Anine fantazije. Vukla me je po najrizičnijim mestima, baš tamo gde su svi pretpostavljali da bi mogao da se desi napad i tražila da tu vodimo ljubav.
- Tucaj me kod toplane, ništa me ne pali kao opasnost.
Iako mi nisam najbolje razumeo njenu neobičnu perverziju, ja sam joj ispunjavao želje. Bilo mi je, nekako, svejedno.
(Malo sam se, doduše, lecnuo kad je samo dve noći posle naše „akcije“ kod toplane ista pogođena sa sedam-osam projektila, ali to su bili sasvim nadrealni dani i nikakvo iznenađenje ili šok, nisu mogli da potraju duže od par sati.)
Jedne večeri, Ana predloži da odemo na Avalski toranj. Reče da se užasno plaši, s obzirom da je čuveni TV toranj jedna od najčešće pominjanih potencijalnih meta, ali da je izazov jači od straha.
Ovog puta – stvarno je otišla predaleko. I nije me samo brinula mogućnost da poginemo, već sam intezivno počeo da razmišlajm o Cigankinom proročanstvu.
„S njom na toranj... To je ipak isuviše. Ne želim toliko da se srozam... Ciganka je rekla da na toranj moram da idem sa devojkom svog srca...“
- Ti si luda – rekoh. Isuviše je opasno..
- Daj, Floyde, ne budi pička. Veruj mi da nećeš zažaliti. Već sam se napalila od same pomisli. Obećavam ti neviđen provod.
Nisam ništa rekao, a to je podrazumevalo da će biti po njenom.
I tako, krenusmo. Vozili smo se njenim kolima. Nebo je bilo zvezdano, činilo mi se da nikada ranije nisam video toliko zvezda... Konačno, stigosmo, parkirasmo se na obližnjem proplanku i nastavismo peške. Potom se prošunjasmo kraj nekakve patetične straže koja je „obezbeđivala“ toranj i stigosmo u samo podnožje. Ana odmah skoči na mene. I taman počesmo da skidamo delove odeće sa sebe, kad nas obasja svetlost farova uperenih pravo u nas. Začu se glas preko megafona:
- Šta to radite, bolesnici? Zar ovde, dok je otadžbina u opasnosti!
Glas je zvučao poznato...
- Sad ću da vas uhapsim i pošaljem pravo pred streljački stroj!
Ana vrisnu i poče da beži. Za tili čas ona utrča u auto i pre nego što sam mogao i da pomislim da krenem za njom, upali ga i pobeže. Deset sekundi kasnije zvuk njenog motora nestade u daljini.
Farovi se ugasiše, odnosno spustiše na poziciona svetla. Ugledah nekakav rasklimatani kamionet pred sobom.
Vrata kamioneta se otvoriše i vozač mi krete u susret.
- Šta je, usrao si se? – reče veselim, ženskim glasom.
Bila je to Klo.
Nastaviće se...
objavio , 5. svibanj 2008 14:37:26
| link
| (10)
komentari
čet - 01.05.2008
TŽEF 18 - VERUJEM!
Okrenusmo se da bežimo ali u istom tom trenutku ispred nas se stvoriše dvojica Miloševićevih pretorijanaca
- Brzo, za njima – prodera se Žoze. – Pobegli su u onaj hodnik!
Pretorijanci se zgledaše. Na trenutak je delovalo kao da se spremaju da nam iščupaju srca i pojedu ih. Osećao sam kako mi sve žile - uključujući i nasitnije kapilare – divljački pulsiraju.
- Razumem gospodine – iznenada reče jedan falangista. Potom bez reči otrčaše u smeru kome ih je poslao Žoze.
- Stari trik iz kung-fu filmova - reče Žoze pomalo blesavim tonom.
-Trrrrčiii! – proderah se. I mi se kao ludi sjurismo hodnik koji je vodio u suprotnom stmeru od onog kojim su otrčali falangisti.
Zahvaćeni panikom, jurili smo mračnim koridorima - bez ikakvog smisla. Trebalo je da prođe nekoliko minuta, pa da malo dođemo sebi i shvatimo da smo zarobljenici podzemnog lavirinta. Stajali smo u slepoj ulici pred stenom čiji se vrh gubio u tami visoko iznad naših glava, a iza leđa su nam dopirali glasovi Miloševićevih plaćenika.
- Kad bih sad imao otrov, kao ono u filmovima, popio bih ga, keve mi moje – reče Žoze. – Nikako ne bih voleo da padnem ovim zverima u šake.
- S jedne strane znam da sam već mrtav i izbledeo iz pravog sveta, a s druge, plašim se i za ovu svoju jadnu i ništavnu egzistenciju, i za svoj virtuelni entitet... Koliko sam samo bedan i preplašen... – prošaptah.
- Šta pričaš ti?
- Ma ništa. Pada mi na pamet... ali to je glupo.
- Šta, reci? – promrmlja Žoze. – Zar imamo šta da izgubimo?
- Da probamo da gurnemo ovu stenu... Ko zna, možda otvorimo tajni prolaz.
- Dobra ideja – reče Žoze. – U nedostatku bolje. Da guramo stenu od zilion tona.
- Jebi ga. Samo... obećaj mi nešto – rekoh pogladavši ga ozbiljno, pravo u oči.
- Koj’ ti je, Floyde? Nemoj da me plašiš. Nije još vreme da se rastajemo... valjda...
- Obećaj mi da ćeš, dok budemo gurali, da VERUJEŠ da ćemo otvoriti ovo sranje. Ne da se zajebavamo i da budemo cinični, već da verujemo.
- Mnogo tražiš, stari. Ko bi još mogao da poveruje u tako nešto? Fakat je da smo najebali...
- Probaj, Žoze. Obećaj da ćeš da probaš!
- Ok. Ništa me ne košta.
Počesmo da guramo stenu. Ništa se nije dešavalo.
- Ko još može da veruje u ovo! – prodera se Žoze. – Ajd’ mi da se izljubimo pa da idemo u pičku lepu materinu!
- Žoze, obećao si!
- Ok! Verujem! Verujem! Verujem...
I stena se otvori. Propadali smo u nekakav plamteći bezdan, a onda se sve zamrači.
*
Probudio sam se pored kontejnera u gomili razbacanog smeća. Užasno je smrdelo. Pridigoh se i videh da Žoze leži kraj mene. Bio je bez svesti. Potom, nekoliko odvratnih fizionomija mi se unese u lice. Bili su to klošari.
- Vidi ove nove... ko da su pali s neba.
- Nisu loši. ’Oćemo li prvo da ih pojebemo, pa da ih pojedemo, ili odmah da ih pojedemo?
Odvratan smeh se razleže. Srce mi je sišlo u pete. U tom trenutku, začu se jedan spasonosan glas:
- Ostavite ih, to su moji prijatelji!
Bio je to još jedan klošar. Zurio sam u pridošlicu kao u utvaru.
- Vi rešili da nam se pridružite gospodine? – reče čovek.
Gledao sam izbezumljeno u čoveka koji je stajao nada mnom.
- Vi se mene ne sećate – reče. – Maestro Pjer... Al dente!
- A, vi ste to, Pjer...
- Vi ste fini gospodin, jedini koji se rukovao sa mnom od kako sam ovako štrokav. A nekad sam bio... eh... I zato što ste fini, ja ću da vam pomognem. Još ako imate neki dinar... Strašno sam žedan...
I tako, staro poznastvo se isplatilo. Maestro Pjer, klošar i nekadašnji kuvar u hotelu Ritz, ma gde to bilo, pomogao nam je da se izvučemo iz đubreta i da se vratimo kući.
Nekoliko narednih dana provedosmo u paničnom strahu da će falangisti banuti i pobiti nas na spavanju, ali to se, naravno, nije desilo i mi se malo primirismo, i koliko je to bilo moguće – nastavismo da životarimo.
Posle svega, nekako prećutno, odustali smo od traženja Klo...
Ja sam se, doduše, potajno nadao da bi se mala čupava mogla iznenada pojaviti, baš kao što je iznenada i nestala; čak sam nekoliko puta, pod izgovorom da mi se luta pustim ulicama, polazio u nekakvu nasumičnu noćnu potragu, ali to je bilo sve. Nisam imao tri čiste da predložim Žozeu preduzimanje bilo kakve krupnije akcije po tom pitanju. Tajna koju smo delili bila je toliko užasna da nismo smeli glasno ni da je pominjemo. Živeli smo kao ljudi koji znaju da je propast sveta skora i neminovna – od danas do sutra, bez mnogo filozofije. Tiho i pomirljivo...
Nastaviće se...
objavio , 1. svibanj 2008 20:39:56
| link
| (1)
komentari
sri - 30.04.2008
TŽEF 17 - U PODZEMLJU
Trebalo je da prođe nekih tridsetak sekundi da bi nam se oči privikle na mrak.
Ispostavilo se da se ne radi o apsolutnoj tami i da odekud iz dubine hodnika dopire slabašno svetlo. Nismo imali šta drugo da uradimo nego da krenemo ka tom tračku koji je trepereo u daljini. Posle nekih pet minuta hoda postalo je znatno vidljivije, pa smo sasvim jasno mogli da razaznamo da se ne nalazimo u koridorima prokopanim ljudskom rukom; bili su to prirodni hodnici, tačnije duboke litice sena, nalik kanjonima čiji je vrh sezao veoma visoko.
Nastavismo.
Što smo dalje hodali, postajalo je sve hladije, pa zaključismo da se spuštamo u podzemlje. Konačno, izbismo u nešto širu prostoriju, nalik predsoblju, u kom su gorele baklje prikačene za svodove. Iz predsoblja su vodila dva hodnika: jedan osvetljen bakljama i drugi, potpuno mračan. Žoze pođe ka onom svetlom, ali ja ga uhvatih za mišicu.
- Stani, Žoze, jesi li siguran da je to pravi put?
- Jok, nego ću opet da ulazim u Tamni vilajet.
- Seti se priče o putniku u šumi i raskršću od kog vode dve staze. Jedna okružena zelenom travom i predivnim cvećem, a druga korovom i trnjem. Onaj ko ne razmišlja, krenuće lepšom stazom. Ali, da li je to pravi put?
- Floyde, stipu me sad sa zen podukama. Neću više u mrak. Bojim se mraka!
- Žoze, nemoj da si sisa. Idemo u mračni hodnik.
- Jebote, što nisam ostao kod kuće? Ajd’ neka ti bude - idemo u mrak, ionako smo već najebali!
Uđosmo u mračni hodnik i posle samo stotinak koraka izbismo na neku vrstu galerije ispod koje je bila velika dvorana. U dvorani su stajale ljigave starice koje su se podgurkivale i izmotavale, očigledno odlično raspoložene. Slobodno bi se moglo reći da su bile oduševljene, egzaltirane...
- Koj’ im je moj? – šapnu Žoze. – Da nisu duvale nešto?
- Tako izgleda – rekoh.
U tom trenutku u prostoriju stupiše falangisti koji su nosili vojničke sanduke u rukama. Iz stotina ljigavih grla prolomi se:
- Slobo, mi te volimo!
- Voli i on vas, majke vam ga nabijem ljigave – šapnu Žoze.
Falangisti tad otvoriše sanduke i počeše iz njih da vade velike količine ulja, brašna, šećera, mleka, raznih konzervi...
Jedan oficir stade na sred dvorane i autoritativnim i prodornim glasom reče:
- Drage naše članice, ovo vam šalje lično drug Sloba!
- Živeeeooo! – uskliknuše starice gotovo orgazmičnim urlikom.
- Eto kako obezbeđuju podršku u biračkom telu – reče Žoze.
Pvukoh ga za ruku:
- Idemo dalje, Žoze! Hodnik se nastavlja... Moramo da vidimo čega još ima ovde!
- Tebi nikad nije dosta. Valjda si video ono zbog čega si došao.
- Nisam došao zbog ulja i šećera.
- Došao si da vidiš kuda idu ljigave.
- Nešto mi govori da ovo nije sve. Idemo!
I pre nego što je uspeo da mi odgovori, ja ga povukoh i mi ponovo uđosmo u hodnik.
Hodali smo kroz mrkli mrak, ovog puta bez i najmanjeg tračka svetlosti. Znojio sam se od klaustrofobije koja me je sve više obuzimala... I već kada sam bio blizu da zaplačem od muke, ugledasmo nekakvo slabašno svetlo u daljini.
- Verovatno fenjer pred Luciferovom kancelarijom – naceri se Žoze pokušavajući da okrene stvar na šalu.
Samo nekoliko trenutaka kasnije, izbismo na još jednu galeriju, identičnu onoj prethodnoj. Pod njom se nalazila prostorija, ovog puta upola manja od prethodne, ali zato ništa manje interesantna. Bila je to neka vrsta kontrolne sobe sa gomilom monitora, nalik kontroli letenja. Na svakom od monitora odvijao se različit film. Obratih pažnju i s jezom shvatih da imam priliku da vidim paralelne svetove u kojima su se nalazili blogeri. Odmah mi upade u oči Šargarepica koja je bežala pred dvocevkom Elmera lovca uzvikujući:
- Koj ti je vrag, šefe? Ja nisam odavde! Ja nisam pravi zerc! Ja nisam pravi zerc! Ja sam devojka!
Pred ekranima se nalazilo nekoliko ljudi. Govorili su čas srpski, čas ruski.
- Evgenije Maksimoviću, ovo je vaistinu zabavno. Nisam mogao ni da pomislim da možemo ovako nešto da uradimo.
- Eksperiment je izgleda uspeo. Ali, ovo je samo početak, tavarišć Miloševič.
Obratih pažnju malo bolje i videh da je čovek kome se Evgenij Maksimović obraćao, niko drugi nego, glavom i bradom – on! Slobodan Milošević!
- Kevu ti jebem! – reče Žoze. – Ovo je ozbiljno sranje.
- Evgenije Maksimoviću, da li ste sigurni da možete da izvedete imploziju stvarnosti na svim mogućim mestima na svetu. Jer, kako sam saznao od Pjera Ogistena, ja sam 2006. godine umro, u svojoj ćeliji u Sheveningenu. Zamislite molim vas, ja u zatvoru! Ja mrtav!
„Pjer Ogisten je umešan. Pa da, on je i poslat iz matrixa u naš svet kako bi osnovao mojblog.co.yu. Zvuči logično. Bilo im je potrebano mesto na kome će se okupljati ljudi koji vole da pišu, obrazovani ljudi. Skupiš ih na jednom mestu i onda ih usisaš u razne matrixe“, razmišljao sam.
- Tavarišč Miloševič, sve što treba da uradite je da se izborite da vam tamo u Hagu daju jedan računar. Oni su osetljivi na ljudska prava, daće vam. Onda ću ja izvesti imploziju i kroz crnu rupu u virtuelnom prostoru zauvek vas vratiti u vaš, odnosno naš matrix. Posle ćemo postepeno da usisvamo i sve ostale, sve dok ceo svet ne zarobimo u vašem matrixu. Vi ste za nas novi Koba, tavarišč Staljin!
- A zašto neki od ovih patetičnih piskarala odlaze u ovako bizarne matrixe, kao što je ovaj svet Duška Dugouška? – upita Milošević. – Zašto nisu svi kod mene?
- Dobro zapažanje. To jeste mana mog eksperimenta. Jednostavno, oni koji su više okrenuti nekakvim drugim unutarnjim svetovima, odnosno oni koji su manje opterećeni političkim dešavanjima, nekako zalutaju na takva mesta. Ali, uveravam vas da je to samo privremeno. Na kraju ćemo i njih dovesti ovamo.
- I čitav svet će biti u mom matrixu?
- Čitav druže, Miloševiću.
Milošević ustade i zadovoljno priđe telefonu. Okrete broj i reče:
- Drugarice Miro, javljam ti da je Evgenij Maksimović Sodermajer uspešno obavio eksperiment. Svet će uskoro biti naš.
- Oće kurac! – uzviknu Žoze jače nego što je trebalo.
U tom trenutku Milošević okrete glavu ka mestu na kom smo stajali i spazi nas. Lice mu se izobliči od besa.
- Hvatajte imperijalističke špijune! – prodera se satanskim glasom nalik zavijanju hijene.
Nastaviće se
objavio , 30. travanj 2008 11:49:43
| link
| (5)
komentari
uto - 29.04.2008
TŽEF 16 - TAJNI PROLAZ
Jedne noći, dok sam sedeo zagledan u ekran svog kompjutera (Pentium II), pokušavajući da se ne nerviram zbog sporosti s kojom me je vodio kroz svet Windowsa 95 (što nije nimalo lako čoveku koji je živeo u budućnosti), pod prozorom začuh nekakav žamor. Bacih pogled i videh da se ulicom kreće kolona ljigavih starica predvođena ljigavom staricom Predvodnicom. Išle su u koloni po dva, disciplinovano, ukorak, skoro kao kolona partizana na Igmanskom maršu (verovatno je među njima i bilo učesnica ove slavne epopeje).
Drmusao sam Žozea.
- Žoze, ustaj, moraš ovo da vidiš!
- A? Šta? Šta da vidim? Ma baš me briga...
Pridizao se s teškom mukom i gunđao. Ali, kada je prišao prozoru - kao da se naglo razbudio.
- Jebote, pa one nisu normalne!
- Kuda li idu?
- Ne znam i ne zanima me, samo znam da ovo nije normalno, čoveče. Ovo je tripčina...
- Idem za njima!
Žoze me pogleda ispod oka.
- Još uvek se nadaš da bi mogao da otkriješ put do male čupave, je li? Veruješ da je sve što se dešava u nekoj vezi?
- Ideš ili ne ideš? – upitah nervozno.
- Idem, idem, gde da te pustim takvog kakav si.... sjebaćeš se negde...
Nešto kasnije, pratili smo kolonu ljigavih, krećući se na sigurnom odstojanju. I tako, korak po korak - i obresmo se u okolini Tvrđave, u istom kraju u kom smo one noći videli Klo i u kom se nalazila Cigankina čatrlja.
- Je l vidiš gde smo došli? – upitah Žozea.
- To je najverovatnije slučajnost.
Ljigave su se kretale ka samim zidnima Donjeg grada. Delovale su jezivo dok su su se lagano klatile u hodu, obasjane mesečinom. Tišina je bila apsolutna i samo ju je remetilo škljocanje proteza ljigavih starica.
Konačno, starice priđoše zidinima i stadoše pred njih, baš kako bi Jevreji stali pred Zid plača.
- Šta je bre ovo? – prošapta Žoze. – Nekakav opskurni kult?
Tad, ljigava starica Predvodnica upre rukama o zid na jednom mestu i... Ne mogosmo da poverujemo u ono što smo videli.... Zid se otvorio! Bio je to tajni prolaz koji je vodio nekuda u utrobu tvrđave.
- Jebote, kao u filmovima – rekoh.
Starice počeše da ulaze u otvor. Išle su odlučno, gotovo kao u transu. Nekoliko minuta kasnije, sve starice su bile unutra. Prestalo je samo poslednjih pet-šest sa začelja.
- I šta sad? – upita Žoze.
Grozničavo sam razmišljao... U trenutku, odlučih da zaboravim na strah i da idem do kraja. Ionako sam već odavno bio mrtav, ili sam bio u svetu „izmedžu živih i murtvih“ kako je to matora Ciganka-vračara rekla.
- Idemo! – prošaptah energično Žozeu
I potrčah ka začelju kolone ljigavih starica koje je upravo ulazilo u otvor u tvrđavi.
- Ti si lud! – procedi Žoze i pođe za mnom.
Stigosmo do prolaza baš u trenutku kada su poslednje dve starice ušle unutra. Vrata, uz škripu, počeše da se zatvaraju. Gledali smo se. Žoze odrično zavrte glavom kao da mi je hteo reći: „Ma, ne dolazi u obzir.“
- Jebi ga, stari druže, moram – rekoh i kročih u memljivi otvor.
- Floyde, ovo je granica koju ne želim da prelazim – reče Žoze.
Stajali smo na dva metra udaljenosti jedan od drugoga, ali ja sam bio unutra, a on napolju i beše kao da nas dele kilometri...
- Ok. Žoze, razumem te. Vrati se kući. Nema ljutnje.
Vrata su se zatvorila do pola.
- Ti znaš Floyde da ja ne spadam u heroje. Nikad nisam voleo takve stvari. Nikad nisam odobravao tvoje romantične i parsifalske poduhvate. Šta hoćeš ti, čoveče? Da promeniš svet, tako nešto?
- Svet je sjeban, stari moj. Nemam takve ambicije.
- Pa šta hoćeš onda?
- Nemam pojma. Osećao bih se glupo i jadno pred samim sobom kada bih bio pasivan.
- I kako si se to aktivirao? Tako što srljaš u mračnu rupu gde će da te pojedu lude baba-roge?
- Možda dam mali doprinos izlasku iz ovog tripa u kome živimo.
- Aktivirao si se politički?
- Ne, ali hoću da se borim za slobodu.
Žoze se zacereka.
- Za koju jebenu slobodu? Svako ima onoliko slobode koliko je spreman da bude slobodan. Nema tu borbe.
- Pa šta predlažeš? Da sedimo kod kuće kao pičke? Jedemo, seremo i gledamo TV?
- Aha.
- Dobar predlog, ali trenutno ne mogu da ga usvojim.
- Ok. Kako hoćeš. A... mala čupava?
- Šta s njom?
Žoze nervozno baci pljugu u prašinu i zgazi je. Vrata tajnog prolaza su se zatvorila toliko da je čovek možda mogao da se provuče kroz njih postrance.
- Gde je u svemu tome mala?
- Volim je, Žoze. Šta da ti kažem...
- Lepo sam ti ja rekao.
- Jesi...
- Slušaj, Floyde, ovo nije dobro. Nemoj da pravimo sranje od sopstvenih života.
- Oni su usraniji nego što ti možeš da pretpostaviš. Mi smo ljudi iz budućnosti, ali smo zarobljeni u svetu prošlosti. Nato će nas za koji mesec bombardovati, Sloba će pasti 2000... Videćeš, sve će se to desiti.
- Ti si totalno flipnuo. A... ko će da sruši Zlobicu?
- Điki. Ali i njega će, na žalost, ubiti 12. marta 2003.
- Ne mogu da verujem da si se istripovao da si Jenki na dvoru kralja Atura...
U poslednjem trenutku, sasvim iznenada, Žoze se nekako provuče kroz otvor koji se već bio sasvim smanjio i uđe u tajnu odaju.
- Šta ti bi? – upitah, sav raznežen njegovom odlukom.
- Jebi ga, drug si mi. Uostalom, svaki Don Kihot treba da ima svoga Sanča Pansu. Ali, kad izađemo, obećaj da ćeš da ideš kod čika doktora.
- Kakvog doktora?
- Ortopeda.
- Što, pa noge su mi ok...
- Psihijatra, Floyde! Ti si, druže moj, prolupao načisto, samo toga nisi svestan!
Vrata žestoko zaškripaše. Poslednje što smo videli pre nego što se mrak sklopio oko nas, bio je ogroman, pun Mesec koji je bleštao u daljini nad Ušćem.
Vrata se zatvoriše.
Nastaviće se...
objavio , 29. travanj 2008 10:23:00
| link
| (4)
komentari
pon - 28.04.2008
TŽEF 15 - LONG AJLEND
Pokušasmo da pronađemo Klo u okolini, ali bezuspešno. Od nje – ni traga ni glasa, kao da je u zemlju propala.
Vratismo se i do Ciganke. Molio sam je i kumio da nam pomogne, ali ona samo reče:
- Ne mogu ja da ti pomognem, džavole. Ja sam ti rekla šta da radiš! Beži mi s prozora, ili ču da pozovem pandure!
Razočarani i iscrpljeni, vratismo se kući i nekako prećutno, kao po dogovoru, otpočesmo novi period života. Živeli smo besciljno, kradući bogu dane - radeći po nešto, tek da preživimo. Svet oko nas, postajao je sve mračniji i duše su nam se polako punile nepodnošljivom teskobom. Vreme je prolazilo. Nedelja, dve, tri...
Sve ređe smo pominjali danonoćnu potragu za svojom izgubljenom komšinicom. Meni lično, taj događaj se činio dalekim poput kakve izbledele uspomene, a Klo sasvim nestvarnom.
Svakog jutra, međutim, kada bih izlazio iz zgrade, zastajao sam kod njenih vrata, otvarao ih i ulazio u stan. I uvek bih pronjuškao unaokolo, iako sam unapred znao da je neću zateći. Potom bih seo u jednu fotelju za koju sam verovao da bi mogla da bude njena omiljena i izvlačio iz džepa fotografiju male Klo u Sarah Kay haljini, na onoj čarobnoj livadi pred kućicom (fotografiju sam od dana kad sam je uzeo neprestano nosio sa sobom).
Dugo bih gledao fotografiju; tačnije, zurio u nju, baš kao da sam se nadao da bih mogao ući u tu divnu sliku. Potom bih je pažljivo prinosio usnama i ljubio, šapućući:
- Pronaći ću ja tebe, čupava...
I tako su prolazili dani.
Ulice Beograda sve više su ličile na prizore iz Palestine koje smo imali prilike da vidimo na TV. Na ulicama - svakodnevno ubistva, tuča s policijom, razbijene glave. Jednom prilikom i Žoze i ja smo učestvovali u tuči, ali ne s policijom. Napale su nas pred samouslugom nekakve ljigave starice, na čijem se čelu nalazila Ljigava Starica Predvodnica, u nameri da nam otmu ulje koje smo malo pre toga kupili.
- Oteše poslednji litar! – urlala je predvodnica.
- Vraćajte zejtin! – drala se druga.
- Ali, mi smo ga kupili – branio sam se od kiša cegera i kišobrana.
- Pošteno zarađenim novcem – cerio se Žoze dok su udarci šljuštali po njemu. – Od preprodaje konoplje...
- Znamo mi kakava je to konoplja! To je ona koju pušite pa poludite!
Žoze jednim snažnim krošeom obori predvodnicu na asfalt, ali, onda, sve ostale, razjarene ovim postupkom, nagrnuše, pregaziše nas i oteše nam zejtin.
Dok sam ležao na asfaltu sav izbubecan, šaputao sam:
- Ovo nije stvarnost... Ovo je svet izbledelih blogera...
Sudbina Rastka Radičevića i ostalih otporaša bila mi je nepoznata. Imao sam pomalo osećaj da sam ih izneverio. Nisam se, međutim, usuđivao da se vratim u 29-ti i potražim ih; bilo mi je jasno da takva drskost ne bi dva puta prošla. I ma koliko da sam mrzeo režim, policiju i batinaše, ja nisam ništa preduzimao, jer je strah od padanja u ruke Akvamu bio jači od svega.
I tako... Prepustio sam se i, rekao bih, pomirio sa životom u matrixu prošlosti. Svaki dan je počinjao isto i završavao se isto. Legali smo pred zoru, ustajali kasno i, u jednom trenutku, učini mi se da neprekidno traje jedna duga noć, nalik onim polarnim.
Nekoliko meseci kasnije, u jednom noćnom klubu, upoznao sam devojku s kojom sam počeo da se zabavljam. Zvala se Ana i bila je Žozeova koleginica s fakulteta koju nije video godinama i koja je, odmah pošto nas je stari Žoze upoznao, počela da se trlja o moje rame i kao slučajno me dodiruje svojim velikim grudima.
Pili smo Long Ajlende i posle trećeg bili trešteni pijani, pa smo oboje posrtali, cerekali se i pomagali jedno drugom da ne padnemo.
Potom smo otišli kod mene. Žoze se nije pojavio, kao da je davao signale. Sve je bilo tako providno.
A onda smo seli na pod. Ja sam trabunjao nešto o Frensisu Skotu Ficdžeraldu, a ona je pokušavala da mi otkopča košulju. Ljubili smo se sa ukusom pet belih pića u ustima. Činilo mi se: pet minuta za Bacardi, pet za Gordon’s džin, pet za Cuerva tekilu, pet za Smirnoff vodku i pet za Martini bianco.
Onda smo zaspali na podu, baš kao Bukovski i neka od njegovih dama...
Sutradan je bilo manje gadno nego što sam mogao da pretpostavim. Ana je bila ok i - osim što je imala po malo vulgarne manire - bila je, kako bi se to reklo, pravi laf! Simpatična i neposredna... sasvim normalna. Naravno, sve to, bilo je isuviše za moj svet u kome su obitavali sasvim drugačiji tonovi i nijanse, međutim, bila je tu, bio sam tu - i ta činjenica me je nekako usisavala u sebe. Konzumirao sam njenu jednostavnost bez mnogo razmišljanja, a ona moju komplikovanost sa dozom tuge u očima, što me je na momente izbezumljivalo.
Bila je puna ideja. Volela je seks na neobičnim mestima, volela je duge pijanke i plesanje po barovima do zore, volela je kajganu sa slaninom i šampite u obližnjoj poslastičarnici.
Ja sam voleo trenutke samoće sa slikom moje Klo.
Nastaviće se...
objavio , 28. travanj 2008 11:57:56
| link
| (1)
komentari
sub - 26.04.2008
TŽEF 14 - VRATA
Klo je išla ulicom kao hipnotisana, a Žoze i ja za njom.
- Deluje kao da je drogirana – rekoh.
- Ti bi trebalo da znaš šta ti devojčica radi – šapnu Žoze.
- Daj, Žoze. Mala uopšte nije u tom fazonu...
Klo iznenada skrete u jednu uličicu, za koju, da budem iskren nisam ni znao da postoji (čak bih se opkladio da tu ranije nije bilo nikakve ulice); to je pre bio uzak, memljiv i potpuno mračan prolaz između dva reda čatrlja.
Okrete mi se u glavi. Pa to je sokače u koje sam zalutao one kobne noći sa Livingstonom - slepa ulica na čijem se kraju nalazi kuća Ciganke koja mi je prorekla zlu sudbinu!
Zona sumraka? Prolaz između svetova? Kanal koji se otvorio u mojoj svesti i premostio neprelaznu granicu između čulnog sveta i beskonačnosti? Čuvena Hakslijeva meskalinska „The Doors of Perception“, po kojima je legendarni bend dobio ime, a meni i blogerima se otvorila sasvim spontano usled dejstva Sodermajerovog efekta implozije stvarnosti?
Klo je hodala kao privučena ogromnim magnetom, a nas dvojica smo je u stopu pratili: Žoze, ne sluteći ništa, a ja prožet velikom jezom iskonskog straha – straha od nepojamnog.
Prođosmo kraj otvorenih vrata jednog noćnog kluba, koji je neodoljivo podsećao na Hard Rock Cafe, samo na njegovu underground verziju. Pod je bio betonski, prekriven gomilom opušaka i sve je smrdelo na prosuto pivo. Po ćoškovima su stajale grupice momaka i devojaka s imidžom na kojem bi im pozavideli i Sid Vicious i Nancy Spungen. Tri lika sa čiroki frizurama skarletne boje svirali su na mini podijumu. Bila je to nekakva neopisiva mešavina buke, zavijanja i reskih rifova iza kojih se pomaljao uticaj Ramonesa i Sex Pistolsa. Reči pesme mi odmah skrenuše pažnju. Bile su, opskurne, blasfemične, slobodne i dirljive – sve u isto vreme.
U gradu bez ideja
U šumi pendreka
Princ Rastko ima svoj krst
Jebeš svetog Savu
Jebeš sve svetinje
Rastko Radičević
Je novi svetac
Refren:
Otpor stoko!
Otpor stoko!
Otpor stoko!
Otpor stoko!
- Neverovatno – rekoh. Kakvo ludilo. Urbane legende se šire brzinom vetra i bivaju opevane odmah, bez čekanja, bez ustezanja. Do jaja!
- Samo što umesto tradicionalnih gusala prangijaju u ove drešine od gitara.
- Prava urbana gerila.
Kloe je, međutim, diktirala ritam, pa nismo mogli mnogo da se zadržavamo i saslušamo drugu strofu nove himne o novom Rastku. Bila nam je odmakla i već se približila kraju uličice na čijem se kraju nalazila kuća iz koje je čkiljilo slabo svetlo.
- Gde li je to samo krenula? – procedi Žoze.
- Videćeš.
Žoze me pogleda iskosa.
- Zajebavaš me, Flojde. Ti kao da znaš nešto...
- Šta bih mogao da znam? – napravih se nevešt. – Samo kažem da ćemo uskoro videti gde je mala krenula, s obzirom da je ulica slepa i da nema gde dalje da ode.
Klo šmugnu u Cigankinu kuću, a Žoze i ja se nacrtasmo na prozoru. Bila je to moja Ciganka, baš kao što sam i pretpostavio, samo, naravno, desetak godina mlađa.
Vračara razbaca karte po stolu i poče da ih okreće i zagleda. Klo je i dalje zurila u prazno, staklastog pogleda. Napesmo se koliko smo mogli ne bili smo čuli o čemu pričaju, ali uspevali smo da uhvatimo samo tek po koju reč, iz čega nije bilo moguće sastaviti smisao razgovora.
Ciganka: U jebem ti... (nerazumljivo) ...U džandara pika...
Klo: A... šta... (nerazumljivo) ...on ne zna... (nerazumljivo)
Ciganka (baca kartu kao da nosi ruku) Da ga jebem... (nerazumljivo)...
I sve tako... U jednom trenutku, Ciganka i Klo ustadoše od stola i Ciganka otvori jedna mala vrata u dnu kuće, pokazujući Klo da uđe na njih. Klo je morala da se sagne da bi to izvela. Potom mahnu Ciganki i nestade. Bilo je jasno da je to nekakav zadnji, verovatno dvorišni izlaz.
Počeh da lupam na vrata kao lud.
- Polako Floyde, razvalićeš staroj Romkinji vrata, to nije u duhu tolerancije.
- Jedi govna, Žoze.
Ciganka otvori vrata i zagleda se u nas svojim „urokljivim“ očima.
- Mi se znamo – rekoh.
- Ne znam ja tebe – reče Ciganka. Koj si mi ti?
- Gde je otišla devojka?
- Koja, bre, devojka? Šta ti pričaš kao da si malo...
I načini pokret rukom.
- Reci mi gde je otišla ona mala, čupava. To je moja devojka! Hoću da znam!
Ciganka se zaceni od smeha.
- Tvoja devojka! Ha, ha, ha! Tvoja devojka!
Žoze se umeša.
- Matora, pevaj gde je mala, ili ćeš imati posla sa mnom!
- Bešte, bre, odavde! – prosikta Ciganka i pokuša da zatvori vrata.
Podmetnuh nogu i sprečih je u toj nameri.
- Stani, bre, tetka! Ti i ja se znamo...
Žoze me je čudno gledao.
- Ne znam ja tebe, džavole! Bešte džavoli!
I zalupi nam vrata ispred nosa. Žoze i ja se ćutke zgledasmo. Iz daljine su dopirali zvuci Himne o Rastku (http://rastkoradicevic.mojblog.co.yu/) koju su pankeri očigledno svirali na bis.
Otpor stoko!
Otpor stoko
Otpor stoko!
Otpor stoko!
Nastaviće se...
objavio , 26. travanj 2008 13:20:49
| link
| (3)
komentari
čet - 24.04.2008
TŽEF 13 - KLO NESTAJE
Vratili smo se kući i odmah pozvonili kod Klo. Niko se nije javljao. Stisnuh kvaku i videh da su vrata otvorena. Uđosmo u stan.
Zapahnu me prijatan miris Kloinog parfema, i u tom trenutku kao da osetih miris njene kože i kose koji sam osetio onda kad smo se rvali u koloni demonstaranata. Sve u stanu beše toplo i prijatno i sve je nekako ličilo na nju. Toplina mi ispuni srce, a rumenilo obraze.
- Klo – pozvah je po imenu. Niko se nije odazivao.
Uđoh u kohinju, a Žoze u drugu sobu. Bilo je očigledno da se Klo nije vratila.
- Floyde, dođi da vidiš ovo! – pozva me Žoze iz druge sobe.
Uđoh u tu prostoriju i odmah me ispuni blaženstvo i divljenje. Svuda po sobi behu skice, crteži, dovršena i nedovršena platna... Na štafelaju, na sred sobe, stajao je moj nedovršeni portre, a kraj prozora Kloin autoportet na kome je bila sasvim drugačija – raspuštene zlatne kose i bujnih grudi, ali ipak kao devojčica, u nekakvoj Sarah Kay haljini. Stajala je na sred neobičnog polja, reklo bi se - apstraktnog polja razigranih kolorita i krupnih poteza četkice.
- Jebote, koja sam ja budala, a ja mislio ona kreči gajbu, lujka!
- Kad ono umetnica! – reče Žoze. – I to, čini mi se – odlična!
- Ovo sam izgleda ja? – napravih se nevešt.
- Jok, moj deda – reče Žoze. – Jebote, pa mala otkida na tebe. Slika te tajno... Nikad neću shvatiti šta nalaze na tebi... Osim, što - od kad su te spopale prve sede - malo podsećaš na Džordža jebenog Klunija...
- Ne seri, Žoze – rekoh, a bi bi milo. – Nego, nema Klo... To me malo brine. Tačnije, sumnjivo mi je...
Žoze se iskezi.
- Ne boj se, Floyde, doći će ti tvoja mačkica, pa ćete se lepo voleti do kraja života baš kao u bajci. Ima da predete i da se grebete, sve će da pršti... mačići moji...
- Koliko ti kenjaš, to je prosto fascinantno...
- Jebi ga, stari druže, to sam ja.
Žozeov optimizam me malo umiri, pa pristadoh da se vratimo u stan. Izvedoh Livingstona-štene u šetnju, pa legoh u krevet.
Ni izjutra, međutim, ni narednog dana ni večeri, Klo se ne pojavi.
- Žoze, definitivno nešto nije u redu. Ne bi tek tako otišla, a da ne zaključa vrata.
- U pravu si – reče Žoze. – A gde da je tražimo?
- Idem još jednom da pregledam njenu gajbu, možda nađem neki trag.
U stanu, međutim ne pronađoh ništa što bi me moglo navesti na bilo šta. Izuzev, možda, jedne fotografije... Bila je to slika seoske kuće, na proplanku, sa šumicom u pozadini. Ispred kuće je stajala Klo u Sarah Kay haljini. Slika je mogla biti načinjena kad je Klo imala nekih desetak godina. Odmah uočih sličnost sa njenim autoportretom, s tim što je na njemu bila odrasla devojka. Neverovatna sličnost... samo što je ulje na platnu bilo nekako pomereno... Na fotografiji su se mogle razaznati šumske jagode, cvetovi kamilice i kantariona i raznog drugog poljskog cveća, dok su na umetničkom delu umesto njih bili oni apstraktni potezi.
Uzeh fotografiju i vratih se u stan.
- Ništa, Žoze. Idemo da je tražimo.
Žoze me pogleda zabrinuto.
- A gde to, Floyde? Imaš li ideju gde?
- Pojma nemam.
- Ti nisi normalan. To je kao da tražimo iglu u plastu sena!
- Znam...
- Ma ko zna gde je mala, možda se pomirila s bivšim dečkom, pa je prešla kod njega...
- I ostavila stan otključan?
- Što da ne? I sam znaš koja je lujka...
- Ok, stari druže, skapirao sam. Idem sam.
- Ti si jebeni ludak.
- Čuvaj Livingstona, vidimo se.
Spremih se začas i izađoh iz stana, Znao sam da je Žoze u pravu... Ipak, sama pomisao da se Klo nešto ružno dogodilo, izbezumljivala me je do ludila. Dao bih sve na svetu da vidim njenu čupavu glavu... U zagrljaju s dečkom, nebitno... Uostalom, nisam se ja u nju bio zaljubio, jednostavno sam osećao potrebu da je zaštitim jer je tako blesava. A bila mi je i draga, kao prijatelj, mali uvrnuti drug kog sam tek nedavno upoznao, ali do kog mi je bilo neobično stalo...
Prenu me glas iza leđa.
- Jebote, pa ti si totalno poludeo za tom klinkom! Odlepitis!
- Žoze, otkud ti?
- Nisam imao srca da te pustim... Skočićeš s mosta zbog male slikarke... kako si krenuo... Ovakvog te još nisam video...
- Žoze, koliko puta treba da ti kažem da se nisam zaljubio, ali da ne mogu da dopustim da se devojci nešto desi... A, gde je Livingston?
- Uvalio sam ga tetka-Caci, ona voli kučiće...
- Snalažljiv si ti momak, nema šta...
Počesmo potragu, koja će potrajati danima, ali mi to u tom trenutku nismo ni slutili... Danima smo se vraćali kući iscrpljeni; malo bismo se odmorili, nahranili i prošetali bebu Livingstona, pa onda nanovo izlazili. Komšinica, tetka-Caca, nije nas mnogo zapitkivala kuda idemo i šta radimo, videla je da je nešto ozbiljno u pitanju... Uostalom, ta stara gospođa je volela pse.
Muvali smo se po gradu, kao sumanuti. Parkovi, biblioteke, sumnjiva mesta...
Grad je bio razigran. Noćni klubovi su radili punom parom, a crni oblaci su se namicali na nebo iznad nas... (Vesti sve gore.)
I već kad smo hteli da odustanemo, u jednoj štrokavoj uličici pod tvrđavom, u daljini, ugledasmo stvorenje koje je bilo - ista Klo.
Noge smi se odsekoše. Gurnuh Žozea laktom.
- Rekao bih da je ona.
Išli smo joj u susret, ali delovalo je da nas ne primećuje. Konačno, priđosmo joj na blizinu sa koje nas je morala zapaziti.
Zaustih da je pozovem, ali me Žoze povuče za ruku.
- Čekaj, baš da vidim.
Klo prođe kraj nas, staklastog pogleda, zagledana u daljinu.
Nastaviće se....
objavio , 24. travanj 2008 11:01:32
| link
| (10)
komentari
sri - 23.04.2008
TŽEF 12 - TRGOVAC I ELEKTRIČAR
Sat kasnije, Žoze i ja parkirasmo auto dve ulice dalje od zloglasnog SUP-a u 29. Novembra (što je sigurno sigurno je).
Prethodno smo se obrijali, sredili, nabidžili nekakve sakoe i kravate, a Žoze je skinuo minđušu. Ušli smo u SUP opuštenim korakom, mada nam nije bilo svejedno... Mene je nešto seckalo pod rebrima, a smeo bih da se opkladim da je i Žozea. Naravno da stari iskusni šmeker ni najmanjim gestom to nije pokazivao. Jedino što mi je rekao dok smo prilazili prijavnici bilo je:
- Samo opušteno.
Klimnuo sam glavom.
Raspitasmo se za Klo. Pandur nas je pogledao belo i ja odmah shvatih da sam bubnuo glupost. Ko zna kako se mala lujka stvarno zove? Verovatno ima neko sasvim obično, čak prozaično ime, koje ne voli, pa se svuda predstavlja kao Klo.
- Zorica? Gordana? Snežana? – promrmlja nervozno Žoze.
Bilo je jasno da je otpala kombinacija s verenikom. Kako da se predstavim kao njen verenik, kad ne znam ni kako se zove? I baš tad, mudrijaš u plavom upita:
- A ko ste joj vi? Mislim, kako to - tražite je, a ne znate joj ime?
Žoze i ja se zgledasmo. Morao sam da da dam brz odgovor.
- Ma, ja sam joj komšija iz zgrade... Znam je kao Klo, tako je svi zovu. Video sam kad je izjurila napolje za vreme ovih... demonstracija... Ostala joj vrata otvorena, neko će da je pokrade... Mislim, greota je... Ipak su to samo dečurlija...
- Ma koja crna dečurlija – reče plavi ozbiljno.. – Znaju ti šta rade. Nameračili se da sruše državu. I da znaš, komšija, oni su nam ozbiljnija pretnja od ovih metiljavih opozicionara.
- Ma znam – rekoh. – Ali, ova mala nije takva. Ona je izašla zbog drugarice. Malo je blesava, nezrela skroz-naskroz...
- Jaoo – počeša se pandur iz šapke. – Da nije to jedna plava, čupava, što sve tera u majčinu?
Nasmeših se.
- Videli ste je?
- Jesam, zapazio sam je. Nosi neke farmerice na tregere...
- To je ona – reče Žoze.
- A... gde je ona sad?
- Tu je negde – reče drot. – A... čime se vi, gospodo, bavite?
- Ja sam trgovac – reče hladno Žoze.
- To je danas perspektivno – konstatova pandur. – Export-import?
- Samo domaće tržište.
- Aha. A, vi, komšija?
Kako da mu kažem da sam pisac, to je policiji uvek bilo sumnjivo? Već sam čuo u glavi narednih nekoliko pitanja. Šta pišeš? O kome pišeš? Za koga pišeš?
- Ja... ja sam... električar – bubnuh.
- Nemoj da pričaš! Kakva slučajnost. Nama baš malopre nešto crklo, dole... na odeljenju. Je l bi mogao ti to da nam središ?
Žoze me pogleda pogledom koji je govorio:
„E jebi ga, Floyde, pojedosmo govno.“
Bilo je kasno. Morao sam da idem do kraja.
- Naravno. A vi, hoćete li da pustite onu malu, čupavu? Nije ona neki bitan faktor...
- Videćemo. Samo ti sredi struju.
Uvedoše nas unutra, pa se nekakvim odvratnim hodnikom spustismo dva sprata pod zemlju. Za gelender je lisicama bio vezan jedan prilično isprebijan mladić. Pandur koji ga je mlatio delovao je histerično i frustrirano.
- Hamlete, dođi malo da isleđuješ ovog Rastka Radičevića! Ja sam se umorio od te budale...
Iz hodnika izađe mlad policajac; s kilometra se videlo da je gušter. Bio je bled kao krpa.
- Ka... kako... da...? Izvinite, druže Akvam, ja nisam nikad...
- Šta je, bre, šta si se usr’o? Što si doš’o, bre, u policiju, ako nemaš muda? Jebem ti fakultetlije i ko ih posla ovamo!
- Morao sam da se zaposlim... – zamuckivao je Hamlet. – Treba mi lova da završim fakultet...
- Ma koga, bre, boli kurac za tvoj fakultet! Da ideš u pičku materinu i ti i tvoj fakultet! Gledaj kako se to radi.
Akvam poče besomučno da mlati Rastka Radičevića po leđima.
- Oćeš da pružaš otpor! Oćeš da budeš u Otporu, jebem li ti majku izdajničku! Jebao vas Otpor, izdajnici!
Potom zastade, užarenih očiju i zadihan kao pseto.
- Eto tako se to radi. Prosto, da prostije ne može biti... Ne treba ti fakultet za to... Ajd’ sad ti. I nemoj da zaboraviš da ga pitaš koja strana služba ih finansira.
Prevrtalo mi se u želucu. Rastko, Hamlet, Akvam! Nisam bio jedini bloger u matrixu prošlosti... Produžismo niz hodnik, sve do metalne kutije na zidu na kojoj je bila nacrtana munja.
- Evo, reče naš pandur. – Sad ću da pošaljem nekog da ti donese alat. Sačekajte malo.
Ostadosmo sami.
- Floyde, je l znaš ti nešto oko struje? – upita Žoze.
- Nemam blage veze..
- Pa što si srao onda?
- Jebi ga, ko je mogao da pretpostavi da im je izbio kuršlus...
Ubrzo, jedan mladi policajac se pojavi s torbom punom šrafcigera, glimerica, licni, klješta za cvikovanje žice itd. I tako... imao sam alat, sad je još samo trebalo otkloniti kvar...
- Aj' Bože, pomozi - promrmljah, pa otvorih kutiju i osvetlih njenu unutrašnjost baterijskom lampom. Odmah sam shvatio da je u pitanju prosta stvar, koju čak i ja umem da popravim... Iskočio osigurač...
- Piece of cake – rekoh. – Genijalcima je crkao osigurač.
- Uh, pade mi kamen sa srca – reče Žoze.
- Slušaj, Žoze, sačekaću jedno pola sata, pa ću tek onda da nabudžim licnu... da ispadne da je bio ozbiljan kvar.
- Ma spiči ti ceo sat. Kad je bal, nek je bal.
Tako i bi. Dva puta je dolazio onaj mladi posilni da vidi šta radimo.
Prvi put,
- Kako ide, majstori?
- Mrka kapa...
- Oće li moći?
- Videćemo...
Drugi put.
- Majstori, može kafica?
- Može...
- Hoće li to nekako?
- Pa... napredujemo... pomalo...
Treći put je došao naš policajac s prijavnice.
- Momci, ima li nade?
Uvideh da bi moglo da bude rizično da ih dalje pržimo.
- Samo što nije...
Sačekah još dva minuta, pa zavrnuh osigurač s novom licnom. Svetla se upališe.
- E, svaka ti čast – reče pandur. – Lepo je videti da mlad čovek dobro zna zanat.
- Hvala, hvala – rekoh. – A... Hoćete li sad da pustite onu malu? Obećali ste...
- Malu? Ah, da, zaboravih da vam kažem – reče pandur uz zločest osmeh. – Mala je puštena još pre nego što ste vi došli. Mimoišli ste se.
Popizdeh. Panduri su nas zajebali. Koji blam...
- Je l možete onda... nekog drugog? Za uzvrat što sam vam popravio struju... – rekoh, trudeći se da zvučim opušteno.
Pandur me pogleda ispod oka.
- A koga to, na primer?
- Na primer onog Rastka Radičevića...
Pandur se u trenutku natušti.
- A, otkud vi njega znate?
- Ne znamo ga – reče Žoze.
- Prošli smo malopre pored njega.... dok je dobijao batine... Pa kovelim, da mu pomognemo...
- Slušajte me dobro. Radičević je opasan Otporaš, strani plaćenik. Vi ste, vidim, dobri mladići, pošteno radite. Trgovac i majstor, svaka vam čast. Idite lepo kući i nemojte da zabadate nos tamo gde mu nije mesto, da ne biste i vi završili kod Akvama. Mislim, ako me razumete...
- Razumeli smo – reče Žoze i munu me u rebra.
Dok smo izlazili, Žoze mi reče:
- Zajebaše nas i panduri i tvoja devojka.
- Izvinjavam se, gospodine trgovče na domaćem tržištu.
- Naravno da je na domaćem. Još uvek nemam resurse da bih završavao vutra preko grane.
- Jadan Rastko, najebao je kao žuti. A tu su i Hamlet i Akvam – promrmljah.
- O čemu to pričaš? – pitao je Žoze. – Govoriš kao da ih sve znaš od ranije.
Bilo je besmisleno objašnjavati Žozeu da su to blogeri koje znam iz budućnosti...
- ’Ajmo kući da preslišamo Klo – rekoh.
- To ćeš morati sam – naceri se Žoze.
Nastaviće se...
objavio , 23. travanj 2008 9:59:58
| link
| (4)
komentari
